Kad su se snovi dotakli

Kasno veče. Kiša je tiho padala niz prozor, a Selma je sedela uz svetlost sveće, slušajući tišinu koja je govorila više od reči. U toj tišini, pomislila je na njega — na onaj pogled koji je umeo da je umiri, na osmeh koji je znao da otopi svaku sumnju.

Negde daleko, on je u tom istom trenutku mislio na nju. Nisu razgovarali, ali su osećali — kao da su im srca spojena nevidljivom niti.

Selma je zatvorila oči i naslonila dlan na staklo. S druge strane, u njegovom svetu, on je učinio isto. I tada, nešto se dogodilo — topla, neobjašnjiva svetlost prešla je između njih, kao da su se njihovi snovi dotakli.

Nisu morali ništa da kažu. Sve je bilo u tom trenutku — u pogledu, u tišini, u nevidljivom poljupcu koji je prešao između njih dvoje.

I dok su oboje tonuli u san, mesec je čuvao njihovu tajnu, a kiša je šaptala: „Neke ljubavi ne traže blizinu — one je već imaju, u svakom otkucaju srca."