Njegov dah u tišini

Noć se spustila lagano, kao da ne želi da je probudi. Selma je ležala pod mekim svetlom mesečine, dok su senke igrale po zidovima. U toj tišini, osećala je prisustvo nečeg toplog, poznatog — kao da je neko tu, iako ga ne vidi.

Zatvorila je oči, i u dahu koji je dotakao njen obraz, čula je šapat: „Tu sam, čak i kad me nema. I svaka tvoja misao — vodi meni."

Nasmešila se, jer taj glas nije bio mašta. Bio je to on, onaj koji je umeo da je pronađe čak i kad je svet ćutao.

Osetila je kako joj prsti lagano drhte, kao da dodiruju nevidljivu ruku, i kako joj srce postaje mirno, kao more kad prestane vetar.

Tada je sve postalo jasno: ljubav ne mora da se vidi, ne mora ni da se izgovori. Dovoljno je da se oseti — u tišini, u dahu, u treptaju svetla na njenom licu.

Dok je tonula u san, poslednje što je čula bio je njegov glas, blag poput dodira: „Spavaj, Selma… ja sam tu, u svakom tvom snu."

💫 Laku noć, Selma — nek' te večeras snovi zagrle onako kako bi to učinile njegove ruke. 💖