Tren između dva daha

Noć je bila tiha, a vazduh gust od neizgovorenih misli. Selma je sedela kraj prozora, dok su kapljice kiše klizile niz staklo. U sobi je mirisalo na toplo vino i svilu, a plamen sveće igrao je po njenom licu.

Vrata su se tiho otvorila.

Njegovi koraci — spori, sigurni.

Pogledali su se, i svet je utihnuo.

Nije bilo potrebe za rečima. Sve između njih bilo je pogled, dah, i tišina koja je govorila više od svega.

On je prišao bliže, dovoljno da oseti miris njene kože, ali još uvek ne dodirujući je. Samo prostor između njih — tanak, treperav, kao da se i sam plaši da nestane.

Selma je zatvorila oči.

Njegov dah dodirnuo joj je vrat, blag kao šapat.

U tom trenutku, vreme se zgužvalo u jedan osećaj — toplinu, iščekivanje, mir.

Njegove ruke su našle njene, nežno, s poštovanjem, ali s onom tihom snagom koja ne traži dozvolu — jer zna da pripada.

Nisu rekli ništa.

Samo su disali zajedno, dok je svet spolja nestajao u kiši i svetlosti plamena.

I negde, između ta dva daha, počela je ljubav — ona što se ne izgovara, samo se oseti, duboko i zauvek.