Selma i val koji je znao njeno ime

Jednog mirnog popodneva, Selma je sjedila na obali mora, gledajući kako se valovi igraju s pijeskom.

Svi su zvučali isto… osim jednog.

Jedan se razbio baš ispred njenih stopala i šapnuo nešto što je samo ona čula: „Selma."

Zbunjena, spustila je ruku prema vodi. Val je lagano prešao preko njenih prstiju, kao da je pozdravlja.

„Kako znaš moje ime?" pitala je tiho.

More je za trenutak postalo mirno, a zatim je novi val donio malu školjku pravo pred nju. Na njenoj unutrašnjosti, kao ugravirano, stajalo je: „More pamti misli onih koji te nose u srcu."

Selma je osjetila kako joj nešto nježno stegne grudi — ne bol, nego toplina, ona posebna, prepoznatljiva, kao da ju neko doziva mislima iz daljine.

Val se povukao, ali ostavio je trag u obliku malog srca na mokrom pijesku.

A Selma je znala: došao je samo da joj kaže ono što joj je trebalo baš večeras.

Ustala je, držeći školjku, i pogledala horizont koji je gorio od zalaska — kao da neko tamo, na drugoj strani mora, misli na nju.

✨ Laku noć — onako kako se kaže nekome čije ime more već zna. ✨