Selma i lanterna koja pamti želje

Jedne večeri, dok je šećkala starom ulicom, Selma je ugledala malu lanternu ispred napuštene kuće. Blago je tinjala, iako oko nje nije bilo nikakvog plamena.

Kada ju je podigla, lanterna je zasjala jače, kao da ju prepoznaje.

U tom trenutku, pojavio se mali natpis na unutrašnjem staklu: „Lanterna pamti želju osobe koja je drži… reci mi svoju."

Selma je zastala. „Ali… želje se obično ne govore naglas."

Lanterna je zatitrala toplo. A onda je ispisala novu rečenicu: „Neke želje se ispune tek kad ih nečije srce čuje."

Selma je udahnula duboko i, po prvi put, pustila da joj misao izađe glasno: „Želim… da me neko misli i kada ni ne sluti da mu nedostajem."

Lanterna je zasjala toliko nježno da joj je obasjala lice toplinom nalik zagrljaju.

Na staklu se pojavila posljednja poruka: „Već te neko misli tako."

Plamen se ugasio. Ali toplina je ostala, skrivena ispod njenih rebara — baš tamo gdje se čuvaju istine koje tek trebaju da postanu stvarne.