Selma i šalica koja je čekala prave ruke

Selma je tog hladnog jutra ušla u mali kafić na uglu, onaj s drvenim stolovima i tihom muzikom koja nikad ne smeta.

Naručila je čaj od mente i sjela kraj prozora.

Konobar je donio čaj u neobičnoj, ručno oslikanoj šoljici. Na njoj je bila mala plava ptica.

„Nisam naručila ništa posebno," rekla je Selma.

„Znam," odgovorio je. „Ali ta šoljica… ne ide svakome. Kad god joj neko drugi priđe, nekako izgleda pogrešno. A vama je nekako… pristajala."

Selma se iznenadila koliko joj ta jednostavna rečenica može ugrijati srce.

I stvarno — kad je uzela šoljicu u ruke, činilo se kao da joj savršeno leži, kao da ju je čekala cijelog života.

Dok je ispijala topli čaj, konobar je povremeno pogledao prema njoj, ne nametljivo, nego blago, kao da joj želi reći još nešto, ali čuva tišinu iz poštovanja.

Kad je krenula otići, on je tiho dodao: „Ako se ikad poželite vratiti… šoljica će biti tu."

Selma se u sebi osmjehnula. Ne zbog šoljice — nego zbog toga što je ponekad sasvim mali, običan trenutak dovoljan da te podsjeti da neko može vidjeti u tebi nešto posebno, čak i kad ti sama to zaboraviš.

✨ Laku noć — onako kako se kaže nekome čije ruke bi i najtiša šoljica izabrala. ✨